Eh, odavno nije bio ovako lep dan u Pekingu. Vazduh suv, vetar sa severa, nebo vedro. Milina. Osim za Jelenu i mene. Proteklih dva tri vikenda imali smo nameru da odemo na CCTV toranj, najvisu gradjevinu u Pekingu, ali uvek je bila magla, smog...

I bas danas je lep dan. Idealn za penjanje na 300 i nesto metara iznad zemlje i razgledavanje okoline. Ali idealan. Ili za puštanje zmajeva.

Ali, ako je danas tako lep dan, sutra i prekosutra i nadalje sigurno neće biti. Ne sećam se kad su se sastavili tri lepa dana u Pekingu.

Meni za inat, moguće je da nedelja bude sunčana, ali da kinezi odluče da malo prave veštačku kišu.

Upravo slusam internet stanicu, bassdrive, dnb i jungle. Emituje se iz Čikaga. Tamo je sad tek 10 uveče. I oni tek izlaze u provod!
Ja radim punom parom

Svetsko prvenstvo je pocelo, mi gubimo itd... ALi nema veze. vazno je drugarstvo. Inace, sledi ne potpuni tekst od 20 maja og

Stvarno nisam dugo pisao. Čak i meni smeta. Navikao sam se da redovno pišem, ali su me događaji odveli. Ima bar tri nedelje.

***
Pre par nedelja, Jelena i ja smo krenuli na pijacu koja je posvećena samo tekstilu. Pošto imamo svog krojača, odlučilo smo da skoknemo do pijace i kupimo neke lepe materijale za male pare. Mnogo manje nego na Svilenoj pijaci. Pijace se zove MuXiYuan, i nalazi se na jugu Pekinga. Po uputstvima krojača Cao-a, krenuli smo 935-icom u nameri da uštedimo još para. 935 je ekspresni autobus, koji vozi okolo trećeg prstena, tako da nije mnogo sporiji od taksija. Ako se uzme u obzir da bi taksista pokušao da nas odveze pomoću nekih prečica, autobus je odličan izbor.

Krenuli smo pešaka ka Karfuru, jer nam je tu bliža stanica. Ispred karfura, neka gužva, muzika. Promocija. Muzika koja se čula je bio hit prošle godine u Kini, što je značilo da promociju drži pevačica te pesme. Priđem, da bih video kako izgleda pevačica i čega je promocija. Pevačica je izgledala ko tipična kineskinja njenih godina. Krivonoga, mršava, bubuljičavog lica od Meka i KaeFCe-a. Promocija je Aigo mp4 plejera. U super, taman sam se ponadao da će deliti neke spravice. Kažem Jeleni da sačekamo, možda i uhvatimo nešto. Uglavnom, sve nam je bilo simpatično. I zaista, pevačicase spremala da u publiku baci nešto duguljasto, nalik na mp3 plejer. Skinem ranac, dam ga Jeleni, potpuno ubeđen da ču ga dohvatiti. Em sam golman od iskustva, em sam viši od svih kineza. Baci ona ono, ja skočim, malo odbojke i uhvatim – digitronsa olovkom. Simpatično. Nije mp3, ali nam je lepo počeo dan. Vrlo raspoloženi smo krenuli na MuXiYuan, uhvatili autobus i stigli na mesto.

Mesto se pa sastoji od velikih hala, gde ima gomila odeće, verovatno jedna od pijaca odakle se snabdeva Beograd. Druge dve su Svilena, i Yu Xi. U potrazi za materijalima smo obilši maltene sve hvale, izgubili mnogo sati dok nismo zalutali na pravo mesto i kupili šta smo trebali. Toliko o tome.

Samo da napomenem da sam tamo video jednu od najčudnijih pasmina. Kučići su bukvalno tigrasti (vidi sliku). Uopšte mi nije jasno kako i odakle.

***

Nastavio sam sa igranjem fudbala. U svojoj drugoj nedelji, ostvarili smo opet ok rezultate i zadržali lepe izglede da se probijemo dalje. Sa italijanskom ambasadom smo igrali nešto bedno, dva, tri nula. Sa Božjom Rukom je bilo teže. Poveli smo sa dva-nula, a onda smo počeli da se jurcamo po terenu sa njima i vrlo brzo su izjednačili, uglavnom jer nije bila pokrivena druga stativa. Savetovao sam igrače da kad napadaju da trče na drugu stativu i kupe otpatke. Zahvaljujući tome, postigli smo treći go i ostali a deobi prvog mesta.

Zadnje nedelje nas je čekala utakmica sa najboljom ekipom u ligi, sa kojom delimo prvo mesto. Pobeda je bila moranje. Oni imaju bolju gol razliku, a Napolimanija je svega dva boda iza nas. Obe utakmice Napolimanije su bile posle nas, tako da smo morali da pobedimo obe, kako bi bili sigurni da idemo dalje. Eh sad, lakše je reći nego učiniti, i u utakmici za zaborav, u kojoj smo uputili svega dva normalna šuta na go, gde su oni šutnuli petnest, šesnest puta nije ni čudo što smo izgubili pet-nula. Ništa nismo imali. Ja sam još i dobro branio, do otprilike trećeg gola. Prvi go je posle kornera bio, kad sam odbranio, a ekipa nije iznala loptu. Drugi sam isto odbranio, lopta se odbila, ja sam opet odranio i neko ko nije trebao gurnuo je u go. Trećeg se nesećam. Četvrti je bio čist šut sa sedam metara koji inače branim, a peti loša reakcija (ili izostanak rekcije) pri jedan na jedan. Nakon toga sam se malo podigao i imao nekoliko efektnih odbrana. Za publiku. Da postoji tajm aut, ili da me je neko zamenio na minut tokom utakmice, pri dva nula, branio bih bolje, ovako....

U zadnjoj utakmici smo pobedili Beijing Cosmo sa 6-1 (definitivno je ovo bio moj go, mrzelo me da se pokrenem). Kinezi su bili isuviše slabi, uglavnom sa rešavo stvari istrčavanjem i imao dve parade. Za publiku.

I tako... Zahvaljujući našoj pobedi nad Cosmom, Mano de Dios je ostao u ligi, što je potvrdio protiv Celitics-a. Sa Napolimanijom je igrao 1-2 i poslao Napuljce u prvu ligu...

Petnestog maja počinje letnja sezona. Kupiću nove patike i rukavice.

***

Inače, ovaj blog pišem na svom novom računaru. Iz kreveta. Hi, hi. Kupio sam laptop za vrlo male pare, i to preko moje kreditne kartice. E, a ta kartica mi je donela neopisovio mnog problema. Uglavnom, sve se svelo na zovi banku (Intesa u Beogradu), tri puta idi u radnju, pa nema para, pa ima para, gluvi telefoni, blamiraj se u radnji... Ipak, sad sedim za svojim novim Acerom Aspire... i kucam blog. Imam 512 MB, vajrles, 15,4“, milina. Dobio sam torbu, vrlo lošeg kvaliteta i vrlo simpatičan miš, koji liči na Applov. Samo je mali i menja boje – bukvalno imam lajt šou. Slatko je skroz.

Nije slatko što ne uspevam da povežem komp i telefon pomoću blututa.

Dobra stvar je što u Pekingu ima nekoliko mesta sa vrućim tačkama na kojima je bežični besplatan. Mada, dok popiješ pivce, kaficu ili šta već, više se isplati surfovati kod kuće. Da živim negde blizu tih tačaka, imao bih šansu da pokupim signal, ovako... Čekam da dođem kući, jer se Sremčica intezivno pokriva bežičnom mrežom.

I tako...

U toku su majski praznici i Jelena i ja uživamo, spavamo dokle nam se spava, jedemo kad nam se jede. Obilazimo, razgledamo... Milina. Prosto poželim da sam truli bogataš i ovako svaki dan. Ali nisam, pa moram da radim da bih živeo.

Užas. Otvorio sam oči i kroz prozor se videla žuta magla. Peščana oluja. Ulice su žute. Vetra sada nema, čestice peska lebde u vazduhu. Pekinžani na ulici nose maske. Pošto nema vetra, prisustvo peska se oseća samo škripanjem u ustima. Odvratno i zanimljivo. Naročito ako je prvi put.

Sinoć, naravno, ništa nije nagoveštavalo da će biti peščane oluje. Jelena je radila. Odlučio sam da se prošetam po kraju, da zađem u okolne uličice. Uglavnom, namera mi je bila da nađem teleskop, a u Kini nikad se ne zna gde možeš da nađeš dobru stvar. U početku sam se držao većih ulica. Obišao sam par pijaca. Pijace u Pekingu nisu kao naše. Uglavnom su to tržni centri izgrađeni na mestu starih pijaca. Način prodaje je ostao isti, a prodaje sve i svašta. I rade do devet-deset sati uveče. Što je jako dobro, jer imaš vremena da se posle posla odmoriš i odeš i kupovinu. Teleskop nisam našao, mada ga ima na Ćilinu, Yaxio pijaci, jednoj od poznatijih među strancima. Našao sam jeftine zmajeve, helikoptere sa daljinskom kontrolom, lopte itd...

Ove glavnije ulice ne vrve životom. Ima restorana, prodavnica, prolaze ljudi, ali nije živo. Kad se zađe „iza ugla“ stvari se menjaju. Gomila ljudi šparta napred nazad, levo desno. Guraju se ispred mlih restorančića sa dva stola i štandom ka ulici. Glasno se cenjkaju. Umorne frizerke u mini suknjama, crnim lakovanim cipelicama i debelim najlonkama prekraćuju vreme do kraja radnog vremena. Dosadno im je, igraju karte, igrice, šalju poruke. Ako bi slučajni prolaznik (ja) pogledao u njihovom pravcu, počele bi da mašu i dozivaju. Ako se uzme u obzir kako su obučene i kako dozivaju, čovek bi pomislio da nude nešto drugo. U stvari, dosadno im je i svaka mušterija je dobra prilika da se malo razonode i zarade još neki kuai . Jedno veče, kad ne bude peska, proći ču krajem slikati izloge kineskih frizerskih salona, noću. Dosadu, tako reći.

Mnogo je zanimljivije u prodavnicama. U prodavnicama može da se nađe sve ono što i na pijacama, ali u 5kvm. Nisam baš teo da zalazim u njih, ali mi je u jednoj prodavnici pažnju privukao jedan duks. Hteo sam sebi da ga kupim, ali je bio jedini u radnji i taman za Jelenu. Da ga kupim? Ma jok. Ipak...? Za Jelenu? OK! I kupim duksić od 30 juana. Mogao sam da se cenjkam i smanjim cenu na 10-15, ali mi je šetnja prijala i bio sam dobro raspoložen.

Usput sam našao dva dobra restorana i jedan odličan kafić. Za taj kafić sam znao i pre, samo što nikako da odemo. Mnogo lepo izgleda, ali je uvek prazan. Nije dobro mesto. Nema tu bogatijih kineza, a stranci tu ne prolaze. Više ljudi ima u muslimanskom restoranu preko puta, sa plišanom slikom Ćabe, u kome kuva bledunjava bula, ko preuzeta negde iz Bosne.

I tako...

Dram i bejz? Ništa od toga.

Prekjuče smo obilazili Xinhe, mestašce sa ogromnim halama, većim od Beogradskog sajma. U halama gomila nametštaja. Kvalitetnog, ali vrlo ružnog. Suma sumarum, osim nekog stola i vrrrrrrloooo skupe kožne garniture (za naše pojmove jeftina, ali je dovoljno skupa da se ne isplati preneti je u Bgd. Sa prenosom je vrrrrrrrrrrlooooooooooooo skupa) sve ostalo je bilo gubljenje vremena i umaranje.

Interesantan detalj je ručak. Prvi put sam jeo u tipičnom kineskom restoranu (imam slike), u kakv nikad ne bih ušao. Pivo je bilo mlako i bezukusno, klopa je bila masna, posuđe iskrzano. Jelena je jela vrlo malo, ali ja sam se razbio. Gumbao nije bio upržen, a rezanci sa govedinom imali su govedinu u tragovima. I svidelo mi se sve. Čak sam jeo i kuvani brokoli (još uvek mislim da je brokoli i prokelj isto)! Nisam mario što stara veranda u selu kod babe i dede je izgledala mnogo luksuznije, nisam mario ni na prste-ćevape gazde koji sigurno nisu bili čisti, ni na kosu konobarice koja ne zna kineski (Jel ja govorim kineski ili šta?! Uzviknula je Dana kad ova po deseti put nije razumela da tražimo „male mrave na drvetu“). Uživao sam u klopi. Mora da sam bio gladan i izmoren.

Kad smo došli kući, Jelena je bila mrtva umorna, tako da će dram čekati sledeći mesec.

Možda.

Inače, pre četri dana mi je stigla potvrda registracije domena, tako da će se stare slike uskoro videti, a nove ću staviti.

Nova registracija domena mi je dala poleta i ponovo sam počeo da radim na svom sajtu. I opet sam u nedelju dana promenio nekoliko dizajna. Problem mi je što nemam instaliran Fotošop, pa sam ograničen, barem u realizaciji. Nikako da postignem dizajn koji mi se sviđa. Na kraju ću da platim nekom da mi napravi sajt.

U sredu me baš uhvatila nervoza. Trebalo je stati na go i odigrati takmičarsku utakmicu posle dve godine. Bez dana treninga i uigravanja sa ekipom. Još gore što im nisam znao imena, niti mi engleski maternji jezik. I kad igram fudbal na srpskom jeziku, mešam levu i desnu stranu, kao tek na engleskom.

Duvao je neki vetar, i pošto se igralo na otvorenim terenima, Jelena je odustala od gledanja, samim tim i snimanja utakmice. Ustvari, dve utakmice. Prva utakmica je bila protiv Peking Seltiksa, a druga protiv Napolimanije. Obe ekipe iz vrha naše divizije (druga divizija-liga). Što mi je uteralo veću nervozu.

Jelena me je nekoliko puta rekla da se dobro zagrejem. Nisam je u potpunosti poslušao. Da sam „lepo“ zagreja, verovatno bi na teren izašo umoran ko crnogorski vo, jedva bih gledao na oči, vetar bi izazvao suze itd... Zagrejao sam se malo, isprobao teren i trudio se da upamtim imena, ponavljaju ći ih.

I uspeo sam.

Onda je počela utakmica, i onda su moji krenuli u napad, pa izgubili loptu, pa osvojili, pa opet u napad i go. Kuuuuul..... Igra se rasplamsala, nije bas bila lepa. Nije bilo tečnih akcija, ni lepih poteza, ni dodavanja u prazan prostor, ni smislene igre u odbrani (igrao se čovek), ali sam uživao u svom šestercu. U prvom poluvremenu sam svega jednu odbranu. A toliko je puta Seltik šutnuo u okvir gola. Bilo je i par intervencija, čišćenja situacije i tako to. Uglavnom, 4:0 za nas na prvom poluvremenu. Mislim da je odlučujuće bilo to što smo mi imali dve izmene, a oni ni jednu.

Drugo poluvreme je bilo življe i šutiralo se na sve strane. Dva naredna gola su postignuta iz izgrađenih akcija. Seltik je sad više napadao, jer moja ekipa je malo izgubila dah. Većinu duela smo dobijali, ali neke lopte bi prošle, pa sam imao mnogo više posla nego u prvom delu. Zaustavio sam sedam šuteva u okvir, i rešio nekoliko jedan na jedan situacija. Krajnji rezultat je bio 6:0. Bravo ja.

Napolimanija bi trebalo da bude teži protivnik. Igraju kao tipični italijani, sa davljenjem, uz duge lopte. Mada imaju i jednog Crnca, za koga tvrde da ima dobru tehniku, i golmana koji dođe do pola i opasno šutira na go. Naplašili me.
Krenula utakmica, crnac dobije loptu, uputi pas na moju desnu stranu u prazno, utrči italijan, moj saigrač zakasni, ja istrčim i pokupim loptu. Hmmm.... Ovu akciju su nekoliko puta ponovili sa obe strane i svaki put bi odbranio, skrenuo loptu, izbacio i sl. Duge lopte sam rešavao boksovanjem, jer moja ekipa baš i nije se pokazala u skok igri, ali jeste u davanju golova. Dali smo tri gola u prvom poluvremenu. To je malo šokrialo italijane. Nisu mogli da dave, i kako je igra trajala, tako su sve više napadali, ali i sve više otvarali.

Kao što rekoh, ekipa mi nije igrala neku organizovanu odbranu, započinjali su je još na protivničkom šestercu i tu gubili dah. Zbog toga u jednoj prilici nisu stigli da pokriju igrača, ja sam istrčao (pola koraka van 6m) i žabar me lobovao. I to je bio jedini gol koji sam primio to veče. Poluvreme 3:1.

Drugo poluvreme je obeležio još jedan gol koji smo dali, moje razvlačenje vremena i foliranje, i nemogućnost moje ekipe da smiri tempo, već su upali u brzi ritam koji su nametnuli italijani. Sad je Napolimanija češće dolazila u gol šanse, ali sam ih redovno čistio ili branio. Taj jedini gol u 2. poluvremenu je moje delo. Napolimanija je ušla u 6, ja sam skinuo loptu sa noge. Uhvatio je, još sa zemlje dodao Aleksu, Aleks Endiju (jedini kinez u ekipi), a Endi u go. Na kraju 4:1 za Zabranjeni grad. Bravo Ja.

Ustvari, već me je strah kako ću braniti sledeće nedelje. Moja forma zna da varira i plašim se da je ono preksinoć bila samo početnička sreća. Videćemo. Trudiću se da nastavim sa dobrim odbranama. Uglavnom, jednu od sedam osam utakmica odigram loše, a jednu vrhunski. Smatraću da su upravo ove dve utakmice bila loša faza.

Uglavnom, sad smo na deobi prvog mesta sa Inner City, koji su par zednjih utakmica dobili sa sedam osam razlike i sa kojima igramo u predzadnjem kolu.

Od ostalih zanimljivosti napomenuću da mi je Endi pričao o tome kako su Kinezi i Srbi veliki prijatelji i mnogo se volimo (ako Hu spreči otcepljenje Kosova i Metohije, ne da ću ih voleti, nego ću biti zaljubljen u njih). Za argentisku ekipu La mano de Dios (Božja ruka) igra par bosanaca. Primetili su da na mom roze dresu je ćirilicomk ispisano Krstić, ali nisu kometnarisali. Sledeće nedelje igramo protiv njih, pa ću da saznam. A slikaću se i sa Seltikovcima, čisto da pravim zazubice svim pravoslavnim keltima u Beogradu.

’biga brate, ja sam igrao sa Seltikom, a ti?

Izuzetno je lep dan danas u Pekingu. Juče – oluja, bogami i sneg, a cele prošle nedelje skupljala se magla. Sada je nema. Da ne duva vetar... baš bi bio lep.

Vreme više nema veze sa mojim raspoloženjem. Ne mogu da kažem da uživam u Pekingu kao što sam očekivao, kao što sam želeo ili kao što sam uživao prethodna dva puta. Užasno sam umoran. Peking me pritiska. Težak mi je. Nije mi zabavno da vozim bajs kad sto iljada kineza juri na mene svojim kolima, u nadi da ću im malo ogrebati kola i naplatiti mi. Barem to. Mrzi me da se cenjkam, jer se na kraju svodi na razliku od jebenih 5-10 juana, za kojih oni neće da spuste samo da ne bi bila moja cena. A ja kao da ne znam koliko košta. Umoran sam i od taksista koji ne žele da me razumeju ili prave sa da me ne razumeju, u nadi da ce uzeti juan dva. I prodavci u super marketu koji se deru u nadi da će prodati nešto.

Jedva gledam u monitor. Pošeo sam (opet) da radim na svom sajtu, što me jeko privlači, ali me gledanje u monitor ubija u pojam. Ceo sajt sam uradio olovkom, i posle crtao. Sad ću i tekst da pišem rukom, iako ću posle morati da prekucavam. Mmmmmm, ipak neću. Suviše sam lenj. I ovaj kompijuter je načisto usporio. Od kada sam došao, samo ga sređujem.

Skroz sam umoran. Samo čekam da se Jelena vrati sa posla, jedemo i da zaspim.

Kupio sam knjigu o kineskom šahu. To mi je jako zabavno. Rešavam probleme i sl. Kinezi koji održavaju stan su prosto oduševljeni. Kad njima kažem nešto na mom jadnom kineskom, vrlo me razumeju. To su dobri kinezi. Kad pročitam knjigu, pozvaću ih na partiju.
Dobra stvar u ovom šahu je što broj figura nije presudan. Ko zna, možda osnujem klub XingQi-ja?

E, da večeras iidem da igram fudbal, posle više od godinu dan. I to takmičarska utakmica, za ekipu koja se zove Forrbiden City. Više na http://www.wanguoqunxing.com/cms5/index.php . Nije mi jasno kako ću bez dana igranja sa ekipom da branim, ali ajde, nije mi prvi put. Još mi nije jasnije kako ću ovako umoran i pospan.

Pisaću sutra o tome.

PS. Sutra ili u subotu na drum i bass. Mora malo.